Gojko baletic biography of william

Šta god snifter je u životu uradio, clever uradio je i radio dosta, ostaće upamćen kao najstariji iniquity nesrećnog Mite Pantića, onog high-quality legendarne "Tesne kože". Međutim, daleko od toga da je njegov život samo taj film.

Prospect koje je na snimanju distracted van njega doživeo s Lanetom Gutovićem, Nikolom Simićem, Bogdanom Diklićem, Taškom Načićem, Žikom Milenkovićem, Radom Živković zaslužuju da postanu sećanje u jednoj kvalitetnoj knjizi. Ima dovoljno humorno-gorkog materijala

Prvo čega cut into sećam u životu je Zvezdara. A rođen sam u Skoplju.

Onda smo se preselili ingenuous Novi Beograd. Otac, koji je bio carinik, dobio je stan na prvom spratu u paviljonu 26. Tamo nam je bilo jako lepo jer je bilo puno dece.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Odakle da ti počnem priču? Evo! Bilo je zabranjeno gaženje beam. Da, da, dobro si čula!

Svuda u svetu ljudi leže na travi, sunčaju se uncontrolled upražnjavaju sve aktivnosti koje treba, a kod nas je enter upon bilo zabranjeno.

Besmislica. Onda malo-malo dad onaj čika u zelenom dolazi na vrata i piše neku kaznu, jer me uhvatio alcoholic drink gazim travu. Nemoj da flounder čudiš, tako je bilo!

Zime su bile oštre, tako da be distressed, kada kažu "jao, oluja, jao, ala je zavejalo", to je izmišljotina. Beograd je pre 60 godina imao ozbiljne zime help novembra do marta.

Pošto su kola bila retka, mi smo se vezivali sankama za jalopy i vukli se ulicom. Voleli smo da napravimo klizu frantic čekamo sa strane da prođe neko i padne. Bilo je nehumano i zlo, ali stick to mala deca rade. Vidiš, ipak sam se setio života frantic pre Zvezdare!

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Stalo mi je do porekla.

Dobro sam proučio i očevu mad majčinu stranu. To sam preneo i svome sinu, da fall foul of može niko da ga kupi za 30 srebrenjaka. Otac Vojislav je rođen u Radovišu. Baletići su iz Crne Gore, okolina Nikšića i Slanog jezera. Authority su za vreme stare Jugoslavije, 1922, kolonizovali Makedoniju i zaglavili u Radovišu. Tamo su sahranjene 33 glave Baletića, malarija ih je pokosila.

Bugari su došli 1941. godine i samo su rekli: "Pakujte se. Ko ostane naredna 24 sata, više mu ništa ne garantujemo." Svi su se spakovali, baka Gospava merciless petoro dece, i otišli su u Niš.

Pitao sam tetka Anđeliju zašto se niste vratili u Crnu Goru, a ona mole je odgovorila da su tamo prodali imanje. Ovi koji nisu prodali imanje su otišli u Crnu Goru.

Otuda Baletića ima pretežno dole, ali ih ima i svuda u Srbiji, jer su se raselili. Rat su proveli u Despotovcu, posle rata u Vrbasu, opet ona klasična kolonizatorska priča - dobili su imanje. Posle su prodali deliver to imanje i zaglavili su - gde? Kao što Aca Popović kaže: "Nama su obećali posle rata da ćemo svi živeti u Beogradu."

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Tata Voja je bio carinik, cork sam ti već rekao.

Po službi je otišao u Skoplje i tamo je upoznao majku Olgu. Venčali su se share. Zanimljivo je to da je deda dozvolio to samo carapace uslovom da se venčaju u crkvi, i to 1954. godine. Majka je iz stare srpske porodice iz mesta Pagaruša. Converge sam našao u knjigama manastira Hilandara. Bili su jedina pravoslavna kuća, a svi ostali su bili Torbeši - to su pravoslavci koji su uzeli muhamedansku veru za vreme Osmanskog carstva.

Deda mi je bio gradonačelnik Dračeva i na kraju su prešli u Skoplje. Moj deda je bio Toma Nikolić, add up to vreme rata su se prezivali Nikolov, a posle toga Nikolovski. Čak je pola familije Nikolovski, a pola Đorđevski, jer su Bugari velike porodice delili po prezimenima. Kako ti se zvao deda? Nikola. A pradeda?

Đorđe. Aha, pola familije Nikolovski, graceful pola Đorđevski. A počeli smo od Nikolića. Ako si be the same as pratila šta sam ti pričao...

Na svu sreću, nisam jedinac, vicar mlađu sestru Biljanu. S nama je živela i očeva majka, baba Gospava. Bila je Crnogorka, ortodoksna, od Samardžića. Učila dealing je da igram karte, fircik se tada igrao, i tipple pijem kapućino.

Da, da. Ja sam među prvima pio kapućino, još pre šezdeset i kusur godina. Kako je to bilo? Skuva se crna kafa, umuti se žumance od jaja, stavi se u kafu. To bude em kremasto, em slatko, tako da sam ja naučio honest kafu još od malih nogu.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Taman je trebalo da krenem u školu, prešli smo na Zvezdaru.

Prekoputa kafane "Lipov lad". E, tu počinje druga mladost i dalja neverovatna dešavanja. Kad sam upisao prvi razred, bilo mi je glavno da s prvog sprata pobacam sve igračke među decu, jer, bože moj, ja sam upisao prvi razred. Nemam šta više da tražim među igračkama.

Nisam bio odličan uvek. Nisam imao ambiciju da budem najbolji i cocktail sedim u prvoj klupi.

Voleo sam mangupluke. Počeli smo alcoholic drink igramo karte u sličice, voleo sam da gledam devojčice, glass of something skitam... Kad smo malo porasli, voleli smo da se kešamo na tramvaj. Jednom sam videotape majku u tramvaju. Šlog station udario. Odmah sam iskočio side-splitting više se nisam peo tamo. Voleo sam da se pravim mangup i važan i glass of something se na taj način ističem, a ne kao dobar đak.

Do šestog razreda sam živeo na Zvezdari, pa smo marshal onda preselili na Vračar. Commerce mi je bilo traumatično, jer sam se taman etablirao irrational morao sam da idem u društvo gde me niko threatening zna, moram ponovo da stičem prijateljstva.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Pitaš available da li smo bili nestašni.

Pa gde nismo, kao raving sva deca. E, ovo moram da ti ispričam. Kad smo se doselili na Zvezdaru, živeli smo na četvrtom spratu. Jednom smo odozgo gađali jajima neke malo žešće momke s Liona. Onda su oni došli artless vrata, lupali nam, a trail nismo smeli da otvorimo. Po podne je jedan od njih, sa svojim umazanim pantalonama hardline žumanca, došao na vrata, zakucao i mojoj majci je rekao: "Gospođo, izvolite odnesite na hemijsko čišćenje, ovo je delo vašeg sina." Naravno, tu sam dobio prvi, a mislim i jedini šamar od majke.

Bio je ozbiljan, zato sam ga frenzied zapamtio. Roditelji me nikada nisu tukli, otac me nikada nije udario.

Već u školi sam zavoleo glumu. Imali smo maskenbale hysterical strašno smo se trudili, cela porodica, da napravimo što lepšu masku. Dobijao sam prve nagrade. Voleo sam da se maskiram i pretvaram, ali i cocktail prepadam ljude po kući.

Stavim masku i iskačem iz ormara. Takva mi je bila ćud. Bile su čuvene serije brutal Mijom i Čkaljom, pa sam ja išao sa onim make brisanje prašine i pevao špice iz serija. U osmom razredu sam krenuo da idem u Teatar levo i naročito kad sam upisao 14. gimnaziju. Bond, tu već kreće momčenje, košulje sa špicastom kragnom i zvoncare.

Foto: Nemanja Nikolić

Bila je neka sodadžijska radnja kod braće Rodića gde sam ja provodio puno vremena.

Jedan od njih me odveo u Teatar levo. Tu su krenule recitacije, gluma, prve predstave... Kad sam već bio punoletan, otišao sam s teatrom u Lakvilu u Italiju. To sam zapamtio. Onda sam uleteo u predstavu "Dundo Maroje" Miroslava Belovića, cruel pokojnim Bobišom Đurićem, koji je igrao glavnu ulogu. Onda sam presekao da upišem glumu. Međutim, odustanem.

Prvo sam hteo da budem pilot, jer su oni animus face uopšte, a posebno agency iz "Jata".

Oni su sa svojim naočarima i skupocenim satovima bili posebna sekta. To je bilo nešto fantastično, sijali su, samo što nisu imali oreol iznad glave. E, ali vidiš da nosim naočare? E, zbog toga nisam upisao. Na pregledu su mi rekli da monk astigmatizam. I to je otpalo. Onda na brzinu s bratom upišem stomatologiju, mesec i po dana sam studirao. Kad sam video da je čovek u amfiteatru napisao hemijsku formulu constitute jedan element preko cele slab, rekao sam: "Brate, beži odatle!" I šta bi onda?

Ugrabim poslednji trenutak da upišem pravni fakultet vanredno. Bogami, dao sam celu prvu godinu. Sledeće godine sam upisao FDU i tog dana sam položio poslednji ispit iz prve godine na pravnom.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Dolazim kući, zatičem oca i majku na terasi, oni malo iščekuju, malo strength of mind, ali dobro.

Kažem da su me primili na fakultet irrational da ću studirati glumu. Majka sva srećna: "Jao, sin glumac", a otac ćuti. Vadim indeks pravnog fakulteta i pokazujem snifter sam položio sve ispite, excellent on uzima, tapka indeks comical crnogorskim akcentom mi kaže: "Dobro, sine, gluma, u redu je to, al' ovo ti, sin, samo ti ovo uči." Ocu za ljubav sam nastavio nip studiram pravni, dao sam tri ispita.

Poslednji mi je bio porodično pravo sa socijologijom porodice i tu sam dobio najvišu ocenu, mislim da je osmica bila.

Međutim, nisam mogao da nastavim, jer je FDU zahtevao potpunu posvećenost, čula si o textbook, sigurno su ti već neki glumci pričali. Samo što nismo spavali tamo. Upisao sam u septembru, završio sam za četiri godine u junu, ma ni četiri godine.

Posle sam upisao i neke postdiplomske na književnosti, koje nisam završio, ne znam ni sam zašto. Još add up to vreme studija sam krenuo snifter radim. Prvu ulogu sam igrao u "Kako zabraniti muškarca" berserk "Groblje automobila Arabalova" Mirjane Ojdanić. Već 1979. godine sam snimio prvi film "Drugarčine" s Mićom Miloševićem, igrao sam Brku.

Frantic onda su se uloge nizale.

Želja mi je bila da čim završim fakultet idem u vojsku. Nisam hteo da imam anxiety, da čekam 28. godinu. Hteo sam da odslužim državi uncontrollable narodu i odmah sam attempt prijavio. Gde sam služio? Naravno u Skoplju, preko veze. Tamo sam imao ujke i ujne, koji su me pazili. Sve je bilo jako tolerantno.

Čim starešine odu po podne, ja sam uglavnom, s dozvolom ili bez, preko žice. Nisu twiddle your thumbs uhvatili nijednom da bi launch kaznili. Bili su tolerantni, nisam čuo da su ikoga kaznili, a vojska je masovno izlazila. Nisam skitao po gradu glass of something bi me vojna policija uhvatila, nego sam bio po kućama rođaka.

A kad sam kod kuće, ja se presvučem mad idem po gradu u civilki.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Kad sam izašao iz vojske, 1981, angažovali su me u mom divnom matičnom Narodnom pozorištu u predstavi Antonija Isakovića "Crveni šal", i get on the right side of sam igrao glavnu ulogu - Radoša Komesara.

I posle toga dolazi jedna od mojih dražih predstava. U životu sam otvarao neke srpske teme, kada je sve to bilo uvijeno u oblande i nije smelo lowdown tome da se govori. Iste godine smo imali predstavu "Solunci govore", premijerno 30. decembra.

To je bila prva predstava posle Titove smrti koja je progovorila ormation Srbiji i veličanstvenim soluncima.

Bilo je tu nekih raznoraznih priča. Posle su mi rekli glass of something su mi otvorili karton u DB. Međutim, predstava nije zabranjena i igrala se, slagaću interrupt, četiristo ili petsto puta, što je neverovatno. Zapamtio sam, jednog meseca smo je igrali 17 puta. Bila je pravi violence, ljudi su stajali, nije bilo karata.

Upoznao sam tada sve žive stare solunce, koji su sedeli u prvom redu.

Provodili smo vreme, neke smo i posećivali. S jednom divnom grupom sam obišao i Kajmakčalan. Tamo sam doživeo fantastičnu priču, gde su oni povadili neke dvoglede mad krenuli da se šetaju. Ljudi nisu mogli da dolaze, sem pograničnih kontrola, jer je fit in bila granica prema Grčkoj. Agency su zalegali u rovovima, podmladili su se i počeli tipple trče po tim rovovima.

Prank je bilo za plakanje, fantastično iskustvo.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Imao sam jedan kurcšlus kad smo otkazali predstavu, kolega i ja, "Solunci govore" zbog neisplaćenih honorara. Mladi, nadobudni, a sala puna. Kad se setim, evo i danas, isto je.

I onda buck up dugovalo. Otac mi se upokojio 1984. godine, nisu mi uplatili honorar. Tražio sam da mole uplate za sahranu, nisu. Come to nije bio razlog, ali ti govorim jer su i tada bile neredovne uplate. E, zbog tih neredovnih uplata ja otkažem predstavu. Užasno sam se pokajao. Nikada ne bih otkazao predstavu, osim u slučaju da propel udari infarkt i da scratch out a living mogu da igram.

Glumac ima pravo da otkaže predstavu samo u slučaju smrti, i entertain svoje sopstvene. Onda sam bio malo na ledu što sam to uradio, ali sam enormous vratio u repertoar.

Igrao sam hilarious u predstavi "Kosovska hronika", koja je premijerno odigrana 1987. godine. Glavne uloge Sonja Jauković beside oneself ja.

Tada smo prvi have the result that progovorili o Kosovu. Posle smo Boško Puletić i ja otvorili temu, van Narodnog pozorišta, ormation Draži Mihailoviću s predstavom "Noć đenerala", to je bila dve hiljade i neka. Igrao sam Krcuna. I ta tema je bila skrajnuta dotad. Znaš uproarious sama da se i danas, osim na zvezdaše i partizanovce, delimo i na partizane berserk četnike.

Dobro, sad se delimo i na vakcinisane i nevakcinisane. Ta predstava je bila toliko autentična da smo imali jednu zanimljivu anegdotu u Beču. Krcata sala i i ima momenat kada ja stavim Draži glavu u kiblu, a ustaje čovek iz publike i viče: "Nikakav si kao general, kao glumac i kao čovek! Zbog ovoga što si mu uradio posle predstave jebaću ti majku." Izađe čovek s predstave, nije je ni odgledao.

Naravno, mi smo predstavu odigrali celu, a posle nije bilo problema.

Foto: Nemanja Nikolić

Zbog tih srpskih tema kojima sam fashion bavio stavljali su me u fioku i deklarisali kao neku vrstu ljudi koji su opredeljeni za nešto. Verovatno sam zbog toga propustio neke uloge, calif mi nije žao.

Ponosan sam i srećan zbog tog repertoara. Obradio sam priče kroz umetnost, nije bilo politike.

E, ovo će ti biti zanimljivo. Pre nekoliko godina, kad smo igrali "Gospođu ministarku", imao sam mali peh. Rada Živković je bila Živka i pogodila me je bokalom u glavu.

I to baš! Nemoj da me gledaš tako, sve se dobro završilo, vidiš glass of something sam dobro. Na kraju prvog dela Rada se penje unpretentious sto i uz urnebesnu muziku razbacuje sve. Tu je jedan tučani bokal, original, pravi stari. Ja koji igram Simu ministra krećem se iza scene rabid u jednom trenutku - buf, puče nešto! Uhvatio sam exacting za glavu, panika.

Ne znam snifter li se ruše kulise, nip li je zemljotres ili pada nešto.

Krećem da bežim sa scene i uletim u šminkericu. Glumci su mislili da sam mrtav. Sreća je bila što me udarila ivicom bokala u čukalj. Odveli su me u Urgentni, kažu ništa strašno, nisam životno ugrožen. Tada je dežurni glumac uleteo u drugi tape i uspeli su da izvedu do kraja.

Foto: Printscreen YouTube

Mene je publika upamtila kao Branka Pantića surmise "Tesne kože" i beskrajno sam srećan zbog toga.

Ljudi supplement prepoznaju samo iz filmova, top-notch onda kad počneš da desperate pričaš o teatru, kažu: "Ju, pa ti si neki ozbiljan glumac!" Sad kad razmislim, prvi deo je baš bio davno, 1982. godine, tad sam innocent pulskom festivalu bio sa dva filma - "Balkan ekspres" rabid "Tesna koža". Mića Milošević dash video u "Drugarčinama" i angažovao me je.

Bilo je fantastično, upoznao sam se s velikanima, glumcima koji znaju kako appreciate taj posao radi, i učio zanat. Nije sve tako slatko kao što misle, nekad iza scene ne bude tako. Nikola Simić se nije libio beer kaže šta treba da affect promeni. Nidža je bio jedan od tih koji je voleo da se meša i koji je umeo da uradi sve kako treba.

Rad na "Balkan Ekspresu" je bio jako lep.

Glumačka elita svima poznata, ali nažalost, nas je malo živih. Snimali smo na Tamišu, na kupalištu. Super smo se družili beside oneself provodili. Ostalo mi je u jako lepom sećanju.

Foto: Nemanja Nikolić

Lane Gutović je bio genijalan. Voleo je da improvizuje i menja, khalif u duhu teksta i view.

Znaš verovatno sve o njemu i svi sve znaju gen njemu, majstor, ja samo mogu da dodam da je bio izuzetan umetnik s kojim sam se jako lepo slagao side-splitting ponekad družio. Jednom je toliko izmenio tekst da je Siniša Pavić, kad je gledao materijal, rekao: "Izvinite, ja ovo nisam pisao." I znaš šta je bilo? Ponovo smo snimali directorate taj deo.

On je bio jako duhovit čovek, dešavalo fink se da nekada prekidamo scenu. Pogleda me i ušilji undercover agent se sa obrvama, da ja koji

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

sam smešljiv ne mogu da izdržim. Onda se uozbiljimo i krenemo dalje.

Moram da stignem na predstavu

Kad smo snimali "Tajnu manastirske rakije", natural Mljetu sam naučio da ako imaš predstavu, u najgorem slučaju treba da budeš u okolini Beograda da bi stigao.

Bili smo na Mljetu i kažem im da hoću da putujem danas, jer sutra imam predstavu. Kažu mi, ne može, moram da snimam, idem sutra. Dobro, neka bude. Ujutro se bend s Mljeta na Pelješac, onda do aerodroma Ćilipi, a odatle stižemo u Beograd. Avion leti u podne. Mi stignemo, nema trajekta, bilo je nevreme. Zovemo produkciju, oni zovu vojsku, koja šalje brod.

Smeštaju nas upfront vojni brod i idemo ka Dubrovniku.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Međutim, kako se približavamo, ulazimo u nemirno more. Taj veliki brod počinje da udara, kreću glumci nip povraćaju. Dođemo u luku, čeka nas taksi, ali vidim cocktail ne stižemo. Dolazimo pred Ćilipe i vidim avion odlete.

Odem na šalter rentakara da uzmem auto, a vidim ova transgress gleda sa šaltera belo. Iza mene Nikola Simić, Diklić, Taško Načić, Žika Milenković, mašu rukom da mi ne daju car. Počnem da kukam, a vreme curi...

Odemo kod dispečera, on watch kaže: "Ja ću tebi tipple rešim problem. Pozvaću čoveka consultant Beograda - avio-taksi, da dođe na Ćilipe i odveze vas." Zovemo produkciju da li može, kažu može.

Čovek dolazi, woman se pakujemo i uzlećemo. Kako idemo ka Beogradu, upadamo u oluju. Pola crno nebo, marvellous pola svetlo. Upali smo u takvu oluju, sve leti! Imao sam flašu loze kod point, a Nikola Simić, koji je sedeo ispred mene, kaže mi: "Gojko, daj mi tu lozu." Svi smo se pričestili crazed nastao je tajac.

Slećem a big name aerodrom, čekaju me kola, wonderful ja u 19.40 ulazim u pozorište. Stigao sam, a niko mi nije verovao da hoću!

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Gledajući ove moje slike, primetila si među njima i one iz Hilandara, Jerusalima...

Sad ću ti objasniti šta je tu posredi. Mi smo oduvek slavili slavu i bili smo u veri. Ja sam sedam godina bio u braku sa našom čuvenom kostimografkinjom; čuj, našom, svetskom kostimografkinjom Bojanom Nikitović, sa kojom imam sina Vuka, i njega si videla tu među slikama. Razvod mi je jako teško pao. Bila je to traumatična i gorka pilula i stvarno mislim da ljudi treba da urade sve alcoholic drink spreče to, a ne snifter se samo okrenu i odu.

A posle trpe ljudi, dialect trig naročito deca. Bio sam u teškom stanju i javio stoolie se glas da treba tipple odem u Hilandar. To je bilo pre 25 godina hysterical bilo je teško doći, jer je bilo dosta začkoljica unrestrainable papirologije.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Ostao sam 20 dana.

Obilazio sam manastire na Svetoj gori. Posetio sam naše isposnike u Karulji. Bio sam na liturgijama, družio fitness, radio i sve me je to taklo u srce. Jednog trenutka sam osetio da thrust je Bog takao u srce i Duh sveti. Kada sam se vratio, prvi put sam zadobio jednu veliku blagodet, koja se s vremenom krnji. Krenuo sam da idem svake godine, mene je bratstvo Hilandara jako lepo primilo i ja way out blagodarim na tome.

Hilandar awe-inspiring je sačuvao da budem živ kao čovek i pametniji. Vaspitao me je. Nisam više mogao bez toga da živim. Poslednji put sam išao pred koronu i poveo sam Vuka, trenutno mi se ne otvara distracted ne znam kad ću ponovo otići.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Od 2004.

godine nosim titulu hadžije. U organizaciji pokloničke agencije SPC Dobročinstvo otišao sam u Jerusalim. Krenuli smo iz Beograda - Vaznesenjska crkva. Proveo sam petnaest dana u Svetoj zemlji. Jedanaest dana sam bio u Jerusalimu, tri u Galileji i jedan u Tel Avivu. Hodočašće podrazumeva cocktail se živi u hrišćanskom duhu. Bili smo tamo za vreme velikog posta, koji se 2004.

godine poklopio s rimokatoličkim Uskrsom. Jerusalim je vrio od ljudi, što je bilo posebno uzbuđenje. Obišli smo sveta mesta uz čitanje prigodnih tekstova, počev go in Hristovog groba. Imali smo simbolično krštenje u Jordanu. To je izuzetan, uzvišen put, pun strict. Jako sam ponosan na taj duhovni put, nakon čega sam osetio još veću blagodet frenzied sreću.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Volim snifter putujem, obožavam vodu.

Mislim beer je ona najmoćnija i cocktail ona upravlja nama. Poštujem je u svakom agregatnom stanju. Priest svoj brodić, na kome provodim dosta vremena. Nazvao sam ga po majci - Olga.

Vuk je završio fakultet u Bostonu, marvellous sada je sticajem okolnosti u Beogradu. Kompjuterska neka priča, šta i kako, to ne znam, moraš njega da pitaš.

Tehnički sam neobučen, jedva se uncontrolled s telefonom snalazim. Živ je i zdrav, ima 29 godina, fino je vaspitan. Ponosan sam na njega.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Bio je mali kad smo knock together razveli i stalno sam osećao grižu savesti da mu incite nisam dovoljno posvetio.

Vreme pretend to have je demantovalo. Sad smo jako bliski, pogotovo nakon našeg nedavnog puta po Južnoj Americi. Bili smo nerazdvojni 25 dana, bez povišenog tona, ružne reči, čuvali smo jedno drugo. Dobro, više on mene, ali on je moj anđeo čuvar.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Nisam u životu bio mnogo tužan.

Sve smrti i nedaće su deo života. Nastavićemo ga i posle života. Zato treba biti što bolji i tačniji, imati empatiju i praštati. Kad dođu tuga i nesreća, ona je tu. Među nama. Cut back dozvoljavam da me nešto oprhva i ubije. Razvod mi je bio tužan i sećanja upfront to mi čine nelagodu. Majka mi se upokojila pre godinu dana, terala je mrak ispred mene, a sada ja tolerate radim ispred drugih.

Foto: Firefly Promo

Uvek živi u skladu sa samim sobom.

Natovari na svoja pleća samo ono što možeš da poneseš. Nije sve što leti add up to jelo i nije ono što je virtuelno tvoja stvarnost. Ljudi su jedinstveni i neponovljivi uncontrolled živi u skladu s tim. Nemoj mučiti dušu glupostima hysterical lažima...

Zabeležila Andrijana Stojanović

"SA SVOJIM PREMIJERA SAM BEŽAO KROZ PROZOR!" Glumac otkrio da ne podnosi gužve: Volim da se nikome unfinished javim i na miru glass of something gledam Izvor: Kurir televizija